„Они су тамо иза камена и они чекају као и ми, раздрагани од помисли на зло које ће нам нанети”, једна млада жена, у истој драми. 7. август, 1104. дан Пише ми мајка: „М ираш Радовић је прогласио логичним што је Војовић притрчао да помогне ДРУГУ у безразложном батинању а тебе је осудио што си спасавао БРАТА и себе од тих истих батина! ” Моја мајка је једном реченицом објаснила срж ове правне фарсе. 156 Ја сам 165. кривични случај Вишег суда у Подгорици 1993. године. Четврти по реду у заседању Савезног суда ове године. 28. 375. робијаш послератне Забеле. Ја сам други случај у Филиној каријери да му је успео Захтев за заштиту законитости. А, ја са неким именом и презименом, са витилигом и мио- пијом, без жене, са децом, са другом неком женом, где сам и ко сам у ствари тај - ја? Јесам ли само тај кривични број, предмет, сопствени неуспех или - успех из њихових правних инвентара? Има ли ме негде још? Пипам се.
Тако кројити „ис- тину” и сахрањивати своје грешке, невине кажњавати, ако су туђи, а своје правдати и ослобађати (иако су очигледно криви). Бриљантна књига! Да, у овој земљи, у овом правном систему нема „претпо- ставке невиности”. Ти доказуј своју невиност колико год хоћеш, али твоја кривица је већ „доказана”, самим уласком у овај бла- гословени дом.
Јер, шта год би адвокати предла- гали (иако изгледа природно), друга страна (суд, тужилац, ош- тећена страна) то с индигнацијом и презиром одбија, јер „нема потребе” и „нема основа”, злочин је (по њима) јасан. Нашто онда сав адвокатски труд, сем за умоболне, неурачунљиве и не- способне за личну одбрану? Нашто, кад свако доба има своју власт и њене интересе који се морају и судом доказивати и на силу, противно праву, логици здравог разума.
Показује ми допис државног тужиоца Влада Шушовића, којим одговара Кнежевићу: „Тачни су наводи из Ваше представке да је Радоњић напуш- тао суђење браћи Лаушевић, али је то чинио из личних по- треба. ” Добро, ако им неко друтачије не нареди, Врховни суд сад мора да укине и ову пресуду, јер, господине Шушовићу, одред- ница „личне потребе” не постоји у ЗКП, а и да постоји, судија Радовић је, излазећи у сусрет Радоњићевим „личним потре- бама”, онда морао да прекине суђење до његовог повратка у судницу, или, ако је лична потреба озбиљнијег трајања, да про- цес одложи за други термин! Пут назад за Забелу.
Овог пута га подсећам. Опет се мало придиже у столици, затечен, али је коректно ипак издиктира. Пресуда је у понедељак, 20. јануара у подне. Јовањдан 1997, 1270. дан Сан. Почетак проба „Кањоша Мацедоновића” са новим не- познатим људима. И ја непознат. Непопијена чаша вискија. Море са леве стране... Буди ме нека музика. На радију јављају да је данас заклетву у Вашингтону положио Бил Клинтон и тиме отпочео свој други председнички мандат. Јесам ли довољно патио? Мираш мисли да нисам. Потврдио нам је казне. Милом - две, мени тринаест година.
Три командира. Хладна марица, ја сам позади, нисам везан. Могу да пушим, да пишем. Поред пута, на једној табли у близини Рожаја пише: ОТКУП КОЖА. Колико ли бих могао за своју добити? Нови Пазар. Сабласно делује отпад поред реке Људске. Хи- љаде, ма миријаде бачених најлон кеса које је вода у опадању окачила на некад поплављено жбуње. Симбол краја двадесетог века, или света? Не знам заш то се зове Људска, сем ако не због овог присуства људске цивилизације у њој. Има и пелена, нађе се и понеки бачени фрижидер, ш порет... Можда је лаж да је то Теренције рекао, можда је оно све ш т о је људско, није ми страно јаукнула ова јадна речица.
Н еш то као несрећни Червјаков из Чеховљеве Диновникове с м р т и ”. 40 30 ЧЕТВРТА ГЛАВА НОВЕМБАР 1995, двадесет и осми месец Све је обелело, драги Фјодоре. Уминусило. Стало. И можда мало носталгије провејава кроз све то. Ужасна одмах и спознаја да ја више никад нећу старим путевима. Тамо ме сада дефини- тивно нема, а време неумитно цури кроз неки моћни отвор на мојој глави. Точим се тако. Видео сам велику промену на свом лицу пре неки дан. Помислих - од зиме. Није.
Само да је то неко и озбиљније прочитао! Не би било нових молитви од ’91. до ’95. Одавно је требало извршити не национално помирење, већ на- ционално препознавање, а вршено је национално прећуткивање које је и довело до новог и никад горег рата. Еј, пусти Немци! Немасмо их у овом рату. Штета, баш штета. А, тако би нам добро дошла једна дивизија, макар батаљон само, да имамо на ког да се вадимо у овом ружном рату.
235 „Лако је чојека убити у боју - још лакше у освети, ма је мука, у име народа, по правди казну му изрећ! Чојеку, тада, не узимаш само живот, но и чојство, а то је више од живота. ” Ко- стадин-Сула Радов Радуловић, црногорски мудрац и праведник (око 1 790- 1872) Имао сам беја уи док сам слушао страшног Мираша. И нисам, на трен, могао да се сетим је ли ово данас - данас, или оно од пре две године. Да, мало су му поседели бркови, мора да је данас - данас. Ма, није! Одело му је ондашње, свечано, што би глумци рекли ССР-одело, за Свадбе, Сахране и Рецитале.
Смисао. И онда Шуга. „Ко ће в је т а р луди заузд ати? ко л ’ пучини заб р ан и т ’ кипјети, ко л ’ границу жељи н азн ачи ти? ” Његош, Луча микрокозма З ау стави време, спавај, можда сањај, не причај ником, смејаће се, не гледај у врхове облакодера, заклопи у с т а, провалиће т е. Заборави, биће т и лакше, см атр ај да си био пијан и тач к а. 12. „Пјесму нико није х т и о да саслуша, сад ће мо- р а т и олују”. Неко грдно ј а т о гавранова је ју тр о с злослутовало изнад овог предграђа, или се т о мени само т а к о чинило. И, ако ми се није причинило, не би ме зачудило да т о овом веселом на- роду предсказујерецимо - срећу! Биће ипак да смо сви ми оданде осуђени да, где год пошли, однесемо са собом и своје сујеверје.
дан „Анђеле мој, Немој се нервирати због телеграма ког нисам добио. У земљи балканских шпијуна Алексе Жуњића и Јеротија Пантића, Чворовићи су природна последица, несумњива еволуција од Нушића до Ковачевића и природно је да све мора бити су- мњиво, па што не би и твоја радост. Али то није само њихова дужност, већ и хоби, што је најстрашније.
- И звол’те, господине надзорниче! - Одазва се иза мојих леђа, присутни командир, очигледно са презименом Крстић. 18 8 Све прође, па и доживотна Лакну ми. Вишак знања матерњег језика, вокативи, прости футур, мала и велика слова. - Води, Крстићу, лопова у Карантин и онда се врати да водиш Микшу у Седми - зграби ону ролну тоалет папира, от- цепи неку нервозну дужину и наби је на херпес. И за Крстића и лопова чује се прерачунавање, за себе. - Извршну пресуду, је ли? Добро, добро... - како смо се удаљавали обећа секс са мојом мамицом. Просто будуће време - футур, мислим.
Зашто не дођу пред мене са страшним доказима и необо- ривом истином и саспу ми све то у лице, говорећи: - Крив си, зато и зато! Сад, пати! Заслужио си своју патњу! Би ли ми лакше тада било? Бих ли све ово несношљиво јед- нако трпео? Бих ли тада покуњен отишао у угао, до краја света? Сувише волим Црну Гору да би ми је они и даље гадили. И нећу овамо више док њих, ових „судија”, буде. Волећу је ионако више издалека. 249 Посета. Кнежевић.
Док смо се примицали Новом Пазару све је још било бело и некако чак романтично ушушкано под тим снежним јорганом. Нажалост, овде као да је неко нагло стргао тај покривач и открио неретуширану беду унакажене природе. Изнад повешаних кеса, прво следеће што пада у очи су начичкане безбројне сателитске антене. Има их и на страћа- рама, које делују као да ће се баш сад срушити под теретом моћ- ног пријемника који наличи огромном кечету. 250 240 „Ако је свет паланачки, зашто не би била и паланка - свет- ска? ”, каже мудри Радомир Константиновић у својој непрева- зиђеној „Философији паланке”. 251 ДВАДЕСЕТА ГЛАВА МАРТ 1997, четрдесет и четврти месец Забела. Овде се, у међувремену, свет срушио.
март, петак, 973. дан Ако не лажу по оним књигама које говоре о моралнијој прошлости овог народа, онда би ова генерација доживела језо- виту погибију и на краћем повратку у прошлост. И то 6и стра- дала од својих најближих. Али, убеђен сам да је шљама одувек било, него га писци, сем часних, обично прећуткују и до нас сти- гоше само мошти најпозитивнијих ликова наше прошлости. Е, како греше ти моштоношци. Колико је боље покаткад сачувати 95 105 спомен на лудака, идиота, психопату, убицу, крволока, оцеу- бицу... Рим би данас пуста велеварош био да је неко мудар слу- чајно одлучио да треба уништити све успомене на царе- ве-тиранине? Заврших са читањем Вукове „М олитве”.
Bez naslova
Стекао сам ути- сак да је представа била значајна не због себе саме, већ због неког знаменитог гледаоца који је требало да буде присутан. Пробудила ме прашина од намештања кревета изнад мене. То је млад и наочит студент из Београда, Раја. Врло је уљудан у опхођењу са свима и врло ангажован у затвору, по питању раз- них активности, спортских пре свега. Знам и да редовно полаже преостале испите на Правном факултету. - Не би се баш могло рећи да је нешто фер овај наш судски систем, зар не? - На шта мислиш, Рајо? - Па, ето, знаш зашто сам овде? - Знам. (Убио је приликом пљачке златаре једну службе- ницу, а истрага је утврдила да је са својом групом одговоран и за убиство још једног поштара. ) - Једино што нисам могао да оспорим на суду је то да смо све радили са предумишљајем. Последице су и у твом и мом слу- чају сличне, али ја сам се недељама спремао за ту оружану пљачку, а ти минут пре уласка у тај кафић ниси знао шта те чека.
Bez naslova
Пре бих га срастањем крстио. Неки чудни колоплет удова где се не разбира баш прецизно власништво над појединостима. Твоја ли је ово нога? Или је у питању неки сувласнички однос? Можда и подстанарски. Станујем ти у теби. Тобом сам ограничен. Та је кожа некако постала заједничком. ” 248 238 Читам књигу „У сјенци смрти” доктора Светислава Мари- новића, адвоката и изузетног правника. Књигу ми је поклонио аутор. Поднаслов је „Велике драме злочина и суђења”. Књига која доказује моју тезу (а, ето - није моја! ) да суди време, а не право. Да суди власт, а не суд. Да суде емоције, не разум. И да се у свему томе адвокатура може поставити само као катализатор, успоривач или оспоривач егзекуције, док неко друго време не учини правду очигледнијом.
Једног јутра си се окренуо и робијашу поред себе назвао „добро јутро! ” Није одговорио, само се запре- 174 164 пастио и после пола сата сви на кругу су већ знали да си „пукао”. „Пуцањем” је крштено и моје нетвородневно остављање дувана. Пукао си и ако останеш дуже увече него што су други свикли да те лежу. А о јутрењу „пре себе” да и не говоримо. Ти, једно- ставно ниси имао права на то, то није био твој ауторски отисак, то је одскок од твоје личности, дакле - пуцање. Нисам пропушио да бих се приближио маси, већ зато што сам - пукао.
Биланс - један мртав, неколико повређених и петнаест година. Кад му једном месечно, у кошуљи са српском и америчком заставом, дође отац у посету, њихов поздравни дијалог овако изгледа: - Живела Србија! - Живео краљ! - Са вером у Бога! - За краља и отаџбину! - Треби комунисте! - Треби! Отац је био равногорац, син борац Српске гарде. Наумова жеља је да погине у неком страшном јуришу. „Да неке моћне травке избију из његових моштију. ” Воли Пушкина и мог Пас- кала. Али Србију, изнад свега. За себе каже да је фанатик, чиле- ански генерал Мендоза без будућности.
BIVŠI ZVEZDIN IGRAČ PONOVO U KVIZU! Posle košarkaške
XXXI 10/2016 - Факултет техничких наука
Bez naslova
Sivasspor Transfer - sivasspor transfer bonus 1968 tl
